О књизи: 2007 / "- Како је то „фризура“? – уплашио се Лева. "Овде сам само три дана." Још нисам савладао теорију! – Шта има да се учи? – ужурбано је питала менторка, здепаста средовечна госпођа кратке црне косе која је црвенела на крајевима. – Теорија је једно, а пракса је сасвим друго. Прекини, хајде. „Теорија је сува, пријатељу, али дрво живота је бујно зелено“, насмејао се Мефистофелес Гавриличевим гласом. Љова, који је био у полуснемиреном стању, дозволио је да га одведу до столице на којој је, чамићи од досаде, мршави клијент неодређених година меланхолично жвакао. Могао је имати осамнаест година, а могао је имати двадесет пет. Лева је дрхтавим рукама причврстио огрлицу за пилећи врат своје жртве и укочио се. - Младићу, хоћемо ли стајати или радити? – строго је упитао ментор. „Ради“, с муком је исциједила Љова. „Надјусик, дођи код нас, молим те“, звали су из другог угла салона. „Тренутак“, одговорио је ментор и кренуо. Љова је уклето гледао за њом, а затим је скренуо поглед на одраз клијента у огледалу испред њега. - Сви у резервоар. Почињемо да полетимо“, рекао је клијент. "О, Господе!" – помисли Лева»